Nakon završetka I svetskog rata letenje je postalo veoma popularno, ali je letenje avionom bilo skupo, a mnogi su ga smatrali i luksuzom stoga je jedriličarstvo postalo jedina alternativa. Za gradnju jedrilice bila je dovoljna jednostavna stolarska radionica, a za letenje je bila dovoljna padina sa koje će se jedrilica otisnuti. Prvi jedriličari u Srbiji su bili studenti tehnike koji su sami konstruisali i gradili jedrilice.
Put na Zlatibor sa sobom je nosio duh avanture, istraživanje nepoznatog. Tada se na Zlatibor stizalo vozom Ćirom koji je saobraćao na relaciji Beograd – Višegrad – Sarajevo – Dubrovnik. Ćira je imao maksimalnu brzinu od oko 35 kilometara na sat pa je putovanje trajalo i po desetak sati.
Putnici koji su išli na Zlatibor bi sišli u Užicu, koje je tada bilo najveći grad zapadne Srbije sa više od 4.000 stanovnika. Na Zlatibor se išlo autobusom Save Radovića Ćaldovim putem preko Zabučja, Popove vode, Bele Zemlje, Mačkata, Sušice i Jevemovića do Čajetine a dalje se išlo preko Umine vode i Palisada do Kraljeve vode, ukupno 27 kilometara serpentina, krivina, uspona i četiri mosta. Na nekoj od usputnih stanica mogao se probati nadaleko čuveni zlatoborski specijalitet lepinja sa pretopom, jajima i kajmakom poznata kao „Komplet lepinja“.
Na Kraljevim vodama (Partizanske vode, danas Zlatibor) su u početku podignuti vojni šatori kao zamena za hangare i spavaonice. Intersantno je pomenuti da je mesec dana boravka u jedriličarskoj školi koštao 420 ondašnjih dinara.
Jedriličarski dan je bio potpuno ispunjen, budila ih je truba, vežbe, doručak, a onda nastava. Prvih nedelju dana trajala je teroetska nastava, zatim bi usledila praktična obuka. Prvo se moralo naučiti balansiranje na vetru, rulanje, pa start iz gumene praćke a onda bi došlo vreme za let.
Balansiranje na vetru je bio prvi zadatak, učenik je morao da održi jedrilicu u pravilnom položaju tako da krila ne dodiruju zemlju dok je letelica na zemlji izložena jačem vetru. Zatim se prelazilo na rulanje. U ovoj fazi učenika su vukli u letilici a zadatak je bio isti da održi letilicu u ravnoteži. Nakon oveh početnih koraka prelazilo se na kratke, skokovite letove, a zatim bi usledilo poletanje sa brda. Jedrilica bi bila fiksirana na zemlji, a jedan učenik bi pridržava krilo, a dve grupe od po 3 ili 4 učenika bi se rasporedili u obliku latiničnog slova V (V). Na komandu oni bi potrčali rastežući gumeno uže, a kada se uže dovoljno zategne učenik raspoređen kod repa bi oslobodio jedrilicu koja bi poletela. Ovakvi letovi obično traju nekoliko desetina sekundi, retko premašuju trajanje od minuta.
Kada jedrilica poleti pilot mora da potraži vertikalna strujanja vazduha koji jedrilišari nazivaju Termika koja nastaje zagrevanjem zemlje, iz zemlje isparava topli vazduh koji se diže. Kada jedrilica naleti na termiku topli vazduh je podiže a kako bi je zadržao pilot počinje da kruži u penjućoj spirali brzinom od oko 2 metra u sekundi. Kada se jedrilica popne do vrha termike onda počinje spuštanje ali pilot ponovo može naći novu termiku i tako se može leteti satima. Tako je 22.avgusta 1940.godine Gerogije Ninčić je na gumeni start pri severnom vetru brzine od 18 do 25 metara u sekundi na jedrilici Grunau Bebe Iib uspeo da izvede let od tri sata.
Zanimljivo je pomenuti da je u školi postojalo i pravilo da učenik koji se sruši sledećeg dana neće leteti već ide u radionicu majstoraKarlom Kalušaom da mu pomogne da se jedrilica ponovo osposobi.
Jedrilice i piloti su budili znatiželju meštana, tako je Petar Pero Ružić čija je porodica živela u blizini škole dosta slobodnog vremena provodio sa majstorom Karlom u jedriličarskoj radionici. Bio je vešt u pravljenju modela jedrilica od bambusovog štapa sa elisom koji je pokretala guma. Kao nadaren đak Pero je 1938.godine otišao u fabriku Ikarus u Zemunu da izuči zanat. Zlatiborci se nisu zadržali samo na zemlji, treba pomenuti da je i jedan od zlatiborskih konjovodaca Milenko Terzić stekao A i B diplomu, leteći u opancima.
Zanimljivo je pomenuti kako se proslavljalo polaganje ispita, svi učenici bi se postrojili i novopečenom pilotu bi se čestitalo rukovanjem ali i šutom u zadnjicu, za A ispit dobijao se jedan udarac, za B ispit dva, a za C ispit čak tri. Tako je Milan Aranđelović – Srbo za položen C ispit primio čestitke od 56 učenika i 3 instruktora ukupno 177 udaraca.
Jedriličarsku školu na Zlatiboru su pohađale i devojke, a 1940.godine B ispit je položila Marija Logar dok su C ispit položile Jelica Stefanović – Križaj, Milka Blaćanin i Olga Andasura. Odnosi između momaka i devojaka su bili puni uvažavanja i poštovanja, ali su se i zabavljali u restoranu „Švajcarija“ nekadašnjoj gostionici „Pariz“ na ples i sok.
Na Zlatiboru su se rodile i prve simpatije, a najgore je prošao D. Sobotka, mladi jedriličar, koji je zbog simpatije doživeo i udes. Prilikom polaganja C ispita video je jednu mladu užičanku u koju je bio zaljubljen i veselo joj mahnuo. U tom momentu izgubio je ravnotežu i upravljivost jedrilice i srušio se na zemlju, ali na sreću bez ozbiljnih posledica.