Kada samo jednom osetite zadovoljstvo koje pruža letenje,

zauvek ćete hodati zemljom očiju okrenutih nebu,

jer ste tamo bili i čeznućete da se tamo vratite

Leonardo da Vinči

Ažurirano 02.02.2009.godine

Bell P–39 Airacobra (SAD)

Komanda USAAC-a je 1937.godine raspisala konkurs za visinski lovac presretač koji je trebalo da ima maksimalnu brzinu od 580 km/h i da se penje na visinu od 6.100 metara za 6 minuta.

Kompanija Bel je još 1936.godine počela rad na projektu lovca jednoseda. Projekat je bio delo inžinjera Roberta Vudsa (Robert J. Woods) i Harlanda Pojera (Harland M. Poyer) koji su se odlučili za radikalan dizajn. Avion je prvo trebalo da bude naoružan topom od 25 mm i dva mitraljeza od 12.7 mm, ali je 1938.godine odlučeno da se ugradi top T9 (M4 oznaka u USAAC) od 37 mm, težine 96 kg, početne brzine zrna od 580 m/s, sa brzinom vatre od 140 granata u minutu. Za pogon je korišćen dvanaestocilindrični motor Alison V-1710-17 od 1.150 KS sa dvostepenim kompresorom B-5. Kako je top u potpunosti zauzeo nosnu sekciju motor je postavljen iza pilotske kabine, praktično u težištu aviona što je omogućilo da se ugradi nosni točak, pa je P-39 postao prvi američki avion kod koga je ugrađen stajni trap tipa tricikl.

Projekat je bio dovoljno atraktivan da privuče pažnju USAAC a prototip, označen kao XP-39 ili Bel Model 12, je naručen u oktobru 1937.godine. Prototip je poleteo 6.aprila 1938.godine. Prvi let je bio potpuni uspeh, avion se na visinu od 6.100 m peo za 5 minuta, a plafon leta je postavljen na 9.750 metara. U horizontalnom letu je postignuta maksimalna brzina od 630 km/h. Prototip je težio oko 1.800 kg prazan, a 2.860 kg pri poletanju. Ovde se mora pomenuti da prototip nije bio naoružan, a nije ugrađena ni vojna oprema. Kako je projekat obećavao komanda USAAC-a je naručila još 13 primeraka (12 YP-39 i 1 YP-39A). U međuvremenu se odustalo od razvoja visinskog presretača jer se smatralo da su Atlanski i Pacifički okean dovoljna prepreka bilo kakvom vazdušnom napadu na SAD, pa je odlučeno da XP-39 postane frontovski lovac za srednje visine. Prototip XP-39 je predat na testiranje Nacionalnom komitetu za aeronautiku (NACA). Nakon testova prototip je modifikovan: redizajnirana je kabina, promenjena su mesta usisnika za vazduh i hladnjaka. Kako je promenjena osnovna namena P-39 ugrađen je slabiji motor V-1710-37 od 1.090 KS, a dvostepeni turbokompresor je zamenjen jednostepenim.

Redizajnirani prototip je označen kao XP-39B i prvi put je poleteo 25.novembra1939.godine. Avion je sada bio teži za oko 250 kg prazan iako još uvek nije ugrađena vojna oprema. Novi motor je imao maksimalnu brzinu od 600 km/h na visini od 4.500 m, a na 6.100 m se peo za 7.5 minuta. Performanse ispod 4.500 metara su ostale iste. Proizvodnja P-39 „Airacobra” (vazdušna kobra) je počela avgusta 1939.godine. Komanda USAAC je naručila 80 P-39, a u septembru 1940.godine još 369 primeraka. Prvih 20 aviona urađeno je prema prototipu XP-39B a označeni su kao P-39C. Naoružanje se sastojalo od topa M4 od 37 mm i četiri mitraljeza (2 od 12.7 mm i 2 od 7.7 mm) u nosu aviona. Težina praznog aviona se popela na 2.300 kg, a maksimalna brzina je iznosila 610 km/h na visini od 4.000 metara dok se na visinu od 3.600 metara peo za 3.9 minuta. Od 21 aviona su počeli da se ugrađuju samozaptivajući rezervoari i dodatni oklop, kao i univerzalana kuka za dopunski rezervoar za gorivo od 284 litara ili bombu od 227 kg. Naoružanje je modifikovano, u nosu je ostao top od 37 mm i 2 mitraljeza od 12.7 mm dok su u krila ugrađena četiri mitraljeza od 7.7 mm. Kako je ugrađeno dodatno naoružanje i oklop težina je povećana na 2.480 kg a brzina je pala na 580 km/h na visini od 4.500 metara. Ovako modifikovan P-39C je označen kao P-39D  i po ovom obrzcu je proizvedeno preostalih 60 avion. Francuska je već u oktobru 1939.godine naručila 200 P-39, ali nije primila nijedan avion zato što je već u leto 1940.godine kapitulirala. Komanda USAAC je u septembru 1940.godine naručila još 369 P-39D, a početkom 1941.godine prve tri eskadrile USAAC-a iz 31.lovačke grupe su dobile P-39. U isto vreme RAF je naručio 675 primeraka kod kojih je top od 37 mm zamenjen topom kalibra 20 mm, a mitraljezi od 7.62 mm su zamenjeni mitraljezima od 12.7 mm.

RAF je prve P-39 rasporedio u 601.eskadrilu koja je postala operativna u septembru. P-39 su odmah testirani u borbi. Avion je imao malu brzinu penjanja i slabe performanse na srednjim i velikim visinama što je bila posledica uklanjanja turbokompresora. RAF je odmah otkazao sve porudžbine. Tako da je samo 80 P-39 služilo u RAF-u, ostale P-39 je preuzeo USAAF pod oznakom P-400, a deo je ustupljen SSSR-u od strane Velike Britanije.

Posle P-39D proizvodnja je nastavljena sa P-39F koji je planiran kao jurišnik, imao je elisu stalnog koraka, dodatni oklop ispod trupa i foto-kamere (proizvedeno 229); P-39J imao modifikovani motor od 1.100 KS (25); P-39K (210) i P-39L (250) su imali jači motor V-1710-63 od 1325 KS ali je i težina bila veća za 360 kg; P-39M (240) je imao motor od 1.200 KS i elisu većeg prečnika; P-39N (2.095) koji se proizvodio u pet podvarijanti, sve varijante su koristile motor V-1710-83 od 1.200 KS, težina je smanjena na 3.970 kg smanjenjem rezervoara; i P-39Q (4.905) je imao izmenjeno naoružanje, u nosu su zadržani top od 37 mm i 2 mitraljeza od 12.7 mm dok su mitraljezi od 7.7 mm u krilima zamenjeni sa 2 od 12.7 mm koji su postavljeni ispod krila, zadržan je isti motor kao i kod P-39N, a težina punog aviona je smanjena na 3.765 kg.

Tokom 1942.godine P-39 je zajedno sa P-40 bio osnovni lovac USAAF-a i korišćen je najviše u jugoistočnoj Aziji, tokom borbi za Novu Gvineju, gde su ga pored USAAF-a koristili još RAAF (22 aviona u 3 eskadrile). Kako se većina borbi odvijala na visinama do 3.000 metara inferiornost P-39 nije bila toliko uočljiva, ali P-39 nije dorastao japanskim A6M i K-43 koji su bili znatno pokretljiviji. Piloti P-39 su se žalili na top od 37 mm koji je imao malu brzinu vatre. Što se tiče evropskog ratišta Amerikanci su P-39 koristili vrlo kratko prvenstveno tokom borbi u severnoj Africi i Italiji. A tokom celog rata 23 lovačke grupe USAAF-a su imale u svom sastavu P-39, a početkom 1944.godine bilo je oko 2.100 operativnih P-39.

 VVSKA je prve P-39 dobilo u maju 1942.godine, gde se odlično pokazao. Sovjeti su „kobrušku“ kako su P-39 nazvali piloti koristili kao frontovskog lovca jer je po njihovom mišljenju imao bolje performanse od Bf-109 i Fw 190 na visinama manjim od 3.000 metara. Korišćen je kao prateći lovac za jurišnike Il-2 i za samostalne jurišne zadatke jer je naoružan topom T9 čije su protivoklopne grante težine 680 grama na daljini od 450 metara mogle da probiju oklop od 20 mm bio je idealana platforma za napad na zemaljske ciljeve. Istovremeno P-39 je bio veoma izdržljiv pošto je motor postavljen iza pilotske kabine avion je imao i veću otpornost tokom napada na zemaljske ciljeve. Sovjeti su sa P-39 skinuli svu dodatnu opremu, čak su kod P-39Q uklonjeni i mitraljezi iz krila.

Pored USAAF-a, RAF-a i VVSKA P-39 su koristili i Australija, Francuska, Italija i Portugal, koji je P-39 nabavio igrom slučaja. Tokom zime 1942/43 u Portugal je zbog kvarova prinudno sletelo dvadesetak P-39 koji su uključeni u sastav portugalskog vazduhoplovstva. Slobodni Francuzi su 1943.godine dobili 165 P-39 kojim su opremljene dve lovačke grupe u Alžiru. Italija je nakon kapitulcije 1943.godine od USAAF-a dobila 149 P-39 kojima su opremljene tri lovačke grupe 4.lovačkog puka (4^o Stormo). 

Ukupno je proizvedeno 9.558 aviona, a više od polovine je dato SSSR-u (4.773) po Zakonu o zajmu i najmu. Heroj SSSR-a Aleksandar Pokriškin je leteći na P-39 oborio 48  nemačkih aviona a rat je završio sa 59 pobeda, a još osam sovjetskih pilota je imalo više od 20 pobeda na P-39. Nakon završetka rata jedan broj P-39 je učestvovao u vazdušnim trkama.

Aslani Samir

POČETNA STRANA

Copyright © 2009 Aero-Plan All rights reserved.

Dozvoljeno je kopiranje tekstova, crteža i fotografija za neprofitne internet prezentacije. Komercijalna upotreba moguća uz dozvolu autora članka i redakcije sajta.