Teoretičari imaju različite poglede na poslovnu etiku. Laura Neš (Laura Nesh) navodi da poslovna etika proučava primenu ličnih normi na aktivnosti i ciljeve komercijalnih preduzeća, i da kao takva nije neki poseban moralni standard već je studija o tome kako poslovni kontekst postavlja svoje jedinstvne probleme pred moralnu ličnost koja deluje kao predstavnik tog sistema.
Ona tu ima u vidu visoke standarde ponašanja kao osnovne vrednosti kompanija i preduzeća, koji imaju istu ekonomsku vrednost kao i dobra volja. Karmišel i Dramond smatraju da poslovnu etiku treba poistovećivati sa etikom ličnosti, jer ona predstavlja osnovna pravila po kojima ličnost deluje i ona su okvir za definisanje delovanja koje je lično dopušteno i onog koje to nije. Ričard T. Di Džordž (Richard T. De George) poslovnu etiku razmatra kroz odnos etike i poslovanja; ona je nacionalna, internacionalna i globalna, kao sam biznis.
Suprotno mišljenje je izrazio profesor Alberta Z. Kar (Albert Z. Carr), u članku „Da li je blefiranje u poslovanju etično“, koji je objavljen 1968.godine u Harvardskoj poslovnoj reviji (Harvard Business Review). Profesor Kar smatra da se poslovna etika bitno razlikuje od etike pojedinca i da je treba više posmatrati kao etiku igre (teorija/strategija igre), posebno pokera.
Poker – teorija igre
Suština etike igre (pokera) je blefiranje (bluff) tj. obmana. U pokeru, termin pokriva dve situacije: prvu, kada igrač imajući lošije karte ubedi ostale igrače da ima najbolje karte; i drugu, kada igrač ima najbolje karte i ubedi ostale igrače da ga prate u podizanju uloga.